„Stoj mirno, ne govori ništa! U opasnosti si…“ Glas je bio tih, ali hitan, i dolazio je od devojke koja se upravo sudarila s njim ispred staklenog ulaza hotela Grand Meridian. Daniel Carter je stajao zbunjeno, gledajući u ženu koja se iznenada pojavila pred njim. Izgledala je kao beskućnica — tanka jakna, iznošene patike, zamršena kosa. Ipak, ono što je stvaralo kontrast s njenim izgledom bili su oštri, proračunati pogled i intenzitet u njenim očima.
Prije nego što je Daniel mogao da shvati šta se događa, ona ga je povukla u senku između dva mermerna stuba. Njegovo srce je poskočilo, a instinktivno je pomislio da je možda prešao neki prag opasnosti. U tom trenutku je ona obavila ruke oko njegovog vrata, držeći ga čvrsto, i Daniel je pomislio da će nešto loše uslediti. To što je osećao, nije bila panika, ali ni sigurnost. Osećao je da su on i ova nepoznata žena u nekoj vrsti igre — možda opasnoj, možda samo pretećoj.
Njene usne su mu, uz trenutnu, gotovo previše intimnu gestu, okrznule obraz, zatim usta. Njena blizina bila je neobična, čak i za njega, osobu koja je svakodnevno bila okružena poslovnim svetom, diplomacijom i sofisticiranim pregovorima. Šta je to trebalo značiti? Daniel je još uvek bio u fazi pokušaja da procesira njene reči, a onda je ona, kao da ništa nije primetila, prošaputala: „Igraj ulogu. Tri muškarca. Crna limuzina. Posmatraju te.“
Daniel je bio generalni direktor kompanije Carter Global Investments. Znao je kako se nositi s napetim situacijama, ali ovo nije bilo nešto što je mogao da predvidi. Uvek je bio pod svetlom reflektora, ali ovo nije bila obična pažnja. Ova žena je nešto znala — nešto što on nije mogao da vidi, ali je morao da osluškuje. Njegovo telo je reagovalo na njene reči, kao da su same nosile električni naboj, a adrenalin je naglo počeo da se oslobađa u njegovom organizmu.
Pokušao je da ostane miran, duboko udahnuo, gledajući ka limuzini koja je bila parkirana prekoputa na ulici. Čuo je motor koji je još uvek bio upaljen, a siluete koje su se vidile unutar vozila činile su se kao tri figura. Daniel je pokušao da proceni rizik. Da li je u pitanju samo slučajnost ili nešto mnogo ozbiljnije?
Ubrzo je iz ugla oka, kroz staklo, video jednog od muškaraca kako podiže telefon i uperava ga prema njima. Osećao je kako mu srce brže lupa. Stvari su postajale jasnije. Ovaj susret, ovaj trenutak, sve je imalo previše neobičnu dinamiku. Da li je ona bila spasiteljka ili neko ko je podjednako upleten u ovo kao i on?
„Igraj ulogu,“ ponovila je ona, sada nešto oštrije, naglašavajući ozbiljnost situacije. Daniel je znao šta to znači. Znao je da nema prostora za pitanja. Morao je da se ponaša kao da je sve u redu, iako nije imao ni najmanju predstavu o tome šta se zapravo dešava. Njegovo profesionalno iskustvo nije moglo da mu pomogne u ovoj situaciji jer ona nije imala nikakve veze sa svetom korporacija, sa strategijama ili investicijama. Bio je u nečemu što je nalikovalo igri, ali sa stvarnim posledicama.
- Zatvorio je oči na trenutak, pokušavajući da zadrži smirenost. Onda je, kao da je osluškivao ritam njene tihe komande, počeo da igra svoju ulogu. Sa svakim trenutkom sve je postajalo jasnije. Ovo nije bio slučajan susret, ona nije bila obična prolaznica, a limuzina nije bila slučajna pojava. Sve je ovo bilo povezano. Ali kako?
Dok su stajali skriveni, Daniel je znao da će morati da sazna mnogo više, ali sada, više nego ikad, shvatio je da igra u kojoj je sada učestvovao neće biti laka. Šta god da je ona planirala, on je bio samo figura na šahovskoj tabli, i pitanje je bilo samo koliko će moći da manipuliše tim poljima pre nego što sve krene u nekom potpuno nepredvidivom smeru.
Dok je stajao tamo, posmatrajući limuzinu i osećajući nepoznatu napetost u vazduhu, Daniel je bio siguran u jedno — ništa više neće biti isto. A ono što je usledilo, bilo je samo pitanje vremena.
