Jelena je sedela u direktorskoj kancelariji, svestan je da ovaj trenutak može zauvek promeniti njen život. Direktorka Tamara, žena koja je provela decenije u svetu sirotišta, hladno je ispitivala njen izbor, ukazujući na sve što bi moglo poći po zlu. Jelena je, ipak, bila nepokolebljiva. „Ona je moja“, ponovila je tiho, ali čvrsto, kao da te reči nisu bile samo odgovor na Tamarina pitanja, već i na sve svoje unutrašnje dileme. Anja je bila njeno dete, ne bi je menjala ni za šta.
Tamarine reči nisu bile ni blizu uverljive, ni ohrabrujuće. Nisu bile tu da joj pruže nadu, samo da je vrate na zemlju. Tamara je videla Anjine ponekad čudne, ponekad mračne poglede. Videla je njen poreklo, njene gene, njene početke u svetu koji nije bio nje prijatelj. Jelena nije ignorisala te stvari, ali je verovala da ljubav, pažnja i strpljenje mogu promeniti čak i najdublje urezane tragove prošlosti.
Dok je direktorka čitala izveštaj o Anji, Jelena je prepoznavala samo deo toga, onaj mračniji, onaj koji je toliko teško prihvatiti. Anjina prošlost bila je ispunjena bolom, zanemarivanjem, možda i zlom. Majka alkoholičarka, otac koji je bio nepoznat, a porodica u kojoj se smenjivala siromaštvo, zlostavljanje i duhovne traume. „Teško je“, priznala je Tamara. „Ali, Jelena, vi morate biti svesni šta je to za vas, za vaš brak, za vaš život. Samo ljubav nije dovoljna.“
Međutim, Jelena je to osećala, tu duboku povezanost koju je teško objasniti. Kad je ušla u sobu sirotišta i pogledala Anju, njene oči nisu bile samo oči deteta koje nije imalo sreće. Bile su to oči koje su je priznale, oči koje su joj rekle sve, više nego što bi bilo koja reč mogla. Anja joj je pružila svoj jedini dragoceni posjed – šugavog zeca. Jelena nije mogla da veruje u to poverenje. U tom malom gestu, ona je prepoznala vezu, prepoznala ljubav koja nije bila jednostavna, ali je bila snažna.
- Jelena je morala da donese tešku odluku. Tamara nije prestajala da joj govori o problemima i o mogućim posljedicama. „Zamislite, Jelena, Anja neće biti samo mali projekat ljubavi“, insistirala je direktorka. „To je isto kao da pokušavate da promenite svet, a ne možete čak ni da promenite svoju svakodnevicu.“ Ali Jelena nije želela da odustane. Verovala je da ljubav, pravo roditeljstvo i posvećenost mogu transformisati život svakog deteta, pa čak i Anje.
Jelena je znala da se suočava sa nečim mnogo većim od obične odluke. Ovaj trenutak bio je veći od nje, veći od bilo kakve logike, statistike, ili čak straha. Ovo je bilo o njenoj intuiciji, o njenom dubokom osećaju da je Anja ona koja je trebala da bude sa njom. Pokušala je da objasni Sergeju, svom mužu, zašto veruje u ovo. Ali, njene reči nisu naišle na razumevanje. Sergej, uspešan arhitekta, govorio je o genima, o opasnostima koje su deo Anjine prošlosti. On je želeo sigurnost, želeo je kontrolu, želeo je dete koje može da ponese njegov krvotok. Ali Jelena nije verovala da je to ono što je zaista važno.
U njemu je budio strah, i to strah koji se lako mogao pretvoriti u mržnju prema nečemu što nije savršeno, prema nečemu što je izvan njegove kontrole. „Ona će biti problem“, govorio je, iako nije znao ni najmanje o toj devojčici. Nije mogao da shvati da je ljubav, i samo ljubav, ono što Anja treba. Nije shvatao da je ljubav lek koji je najpotrebniji. Jelena nije odustajala. „Ona je samo dete“, ponovila je, dok je stojala pred Sergejem, boreći se da ostane mirna. „Ako ljubav nije dovoljno, šta je?“
U njihovoj kući su se tresli temelji. Njihova veza, u kojoj je do tada sve bilo pod kontrolom, sada je bila u opasnosti. Sergej je besneo. Bio je besan što Jelena donosi ovakvu odluku, besan što je njegova žena odlučila da stavi porodicu na kocku. Ali Jelena je bila uverena u svoju odluku, uverena da je Anja ta koja je treba, i ona koja će promeniti njen svet.
Njihov svet više nikada neće biti isti, to je Jelena znala. Niti će biti lako, niti će biti brzo. Možda će biti mnogo problema, suza, i borbi. Ali ona je verovala u snagu ljubavi. Verovala je da je ljubav to što svima treba.
