Odnos svekrve i snahe često je pun predrasuda i šala,međutim , ovaj odnos može biti mnogo više od toga. Kada se zasnuje na poštovanju i razumjevanju, taj odnos ponekad preraste iu vezu jaču od mnogih krvnih srodstava.
Stajala sam pored prozora, vrteći venčani prsten u ruci. Ne na prstu, već u dlanu. Tačnu godinu dana otkako sam ga skinula. Godinu dana tokom kojih nisam znala šta da radim sa njim. Baciti ga bilo mi je glupo. Prodati još gluplje. Čuvati – najteže. Napolju je bio siv decembarski dan, subota, tri popodne. Iznajmljeni jednosoban stan mirisao je na kafu i samoću. Jedna škola u sudoperi, jedan tanjir na oceđivaču. Jedan život koji je nekada bio sasvim drugačiji.
Prsten sam, kao i uvek, stavila u džep kaputa. Nisam znala zašto ga nosim sa sobom. Možda iz navike, možda iz straha da ću se konačno rastati od nečega što je već nestalo. Na zidu je ostao prazan ekser. Tamo je nekada bila fotografija nas troje – mene, Igora i njegove majke Pavke. Sklonila sam je leti, jer nisam mogla da podnesem njihova nasmejana lica.
Telefon je tog popodneva zazvonio i pre nego što sam stigao da se saberem, na ekranu se pojavilo ime koje nikada nisam obrisala. „Svekrva“. Srce mi je potonulo. Godinu dana tišine. A onda njen glas, miran i tih, kao nekad. Zamolila me je da dođem, rekla je da mora nešto da mi da. Nije objašnjavala. Samo je spustila slušalicu.
Put do njene kuće bio je put kroz sećanja. Prvi susret sa njom, moj strah i njena jednostavna rečenica: „Uđi, supa se hladi.“ Bez ispitivanja, bez udaljenosti. Od tog dana bila mi je više od svekrve. Bila mi je oslonac, savetnik, često i majka. Znala je da ćuti kad treba i da kaže pravu reč u pravom trenutku. I kada je Igor počeo da se udaljava, kada su se „kasni sastanci“ pretvorili u tuđi parfem, ona je ćutala. Videla je, ali se nije mešala. Tako je verovala da je ispravno.
Kuća je bila ista. Miris pite od jabuka, stepenice koje sam bezbroj puta prelazila. Otvorila je vrata i prvi put sam shvatila koliko je ostarila. Seda kosa, dublje bore, ali isti bistar pogled. Ušla sam bez zagrljaja, bez suza. Kao da nikada nisam otišla.
Na zidovima su i dalje visile naše svadbene fotografije. Srce me je zabolelo. Čaj mi je sipala u moju omiljenu školu, onu koju sam joj nekada poklonila. Pričale smo o sitnicama, o vremenu i cenama, kao da bežimo od istine. A onda nisam izdržala.
Pitala sam je zašto me je zvala.
Ustala je, otišla u spavaću sobu i vratila se sa malom kutijom. Spustila ju je na sto i gurnula prema meni. U kutiji je bio moj prsten. Onaj koji sam ostavio u njihovoj kući kada sam otišao. Nisam ni znala da je kod nje.
„Nisam mogao da ga bacim“, rekla je tiho. „A nisam htela ni da ga čuvaš tamo gde te boli.“
Gledala sam u prsten, a suze su same krenule. Tada je izgovorila rečenicu koju nikada neće zaboraviti.
„On je moj sin. Ali ti si bila moja ćerka. Uvek ćeš biti.“
Tog trenutka sam shvatila istinu koju sam godinu dana potiskivala. Razvod me je bolje. Prevara me je slomila. Ali najviše me je bolja tišina između mene i nje. Rastanak od Pavke bio je teži od rastanka od njenog nevernog sina. Jer brak može da se završi, ali odnos izgrađen na dobroti i poštovanju ne mora.
Otišla sam tog dana lakša nego što sam došla. Prsten sam ponela sa sobom, ali ne kao teret. Kao uspomenu. Na ženu koja me je naučila da krv nije jedina porodica i da se ponekad najveća ljubav pronađe tamo gde se najmanje očekuje.
