Francuska kuhinja važi za jednu od najpoznatijih i najcenjenijih na svetu, ne samo zbog sofisticiranih recepta i vrhunskih restorana, već i zbog načina pripremanja razmišljanja koji stoji iza hrane.
Ono što mnoge posebno fascinira jeste francuski odnos prema namirnicama – u toj kuhinji se gotovo ništa ne baca, već se koristi „od koščice do kore“. Hrana se doživljava kao vrednost, a ne kao potrošna roba, i upravo ta filozofija čini osnovu svakodnevnog kuvanja u francuskim domovima.
Francuskinje su kao domaćice poznate po tome što uspešno balansiraju između tradicije i kreativnosti. One ne robuju strogim pravilima, ali duboko poštuju namirnice sa kojima rade. Veruju da skoro svako ima više od jedne namene i da je bacanje često znak nedostatka mašte, a ne nužde. Umjesto da ostaci završe u kanti, traže praktične i domišljate načine da ih pretvore u novu, jednako ukusnu hranu. Taj pristup nije trend niti pomodarstvo, već deo njihove kulture i svakodnevice.
U Francuskoj se ostacima hrane pristupa s poštovanjem, ne kroz strogu štednju, već kroz naviku da se namirnice koriste promišljeno. Kuhinja se ne doživljava kao mesto gde se proizvodi otpad, već kao prostor u kome gotovo sve može da dobije „drugi život“. Mnoge francuske otvoreno kažu da stvari koje bi drugi smatrali otpacima kod njih imaju sasvim praktičnu ulogu. To može biti osnova za supu, dodatak jelu ili sastojak za novi recept. Upravo u toj jednostavnoj logici krije se tajna bogatog ukusa domaće francuske kuhinje.
Prezrelo voće je jedan od najboljih primera takvog razmišljanja. Banane sa tamnim tačkama, koje bi mnoga bez razmišljanja bacili, u francuskim domaćinstvima su prava mala riznica ukusa. Što je banana zrelija, to je slađa i aromatičnija, pa je savršena za kolače, mafine, hlebove ili palačinke. Voće se ne smatra pokvarenim samo zato što više nije savršeno na izgled – ono je samo u drugoj fazi zrelosti, idealno za određene recepte.
Sličan princip važi i za povrće. Ljuske od krompira, krajevi šargarepe, stabljike celera i suve ljuske od luka ne bacaju se, već se pažljivo skupljaju. Čuvaju se u posudi u zamrzivaču dok se ne sakupe dovoljna količina za kuvanje domaćeg bujona od povrća. Taj bujon potom služi kao osnova za supe, sosove i rižota, a mnoge domaćice tvrde da ima bogatiji i puni ukus od onoga koji se pravi od „lepih“ komada povrća. Ovde nije reč o štednji, već o maksimalnom iskorišćavanju potencijala namirnica.
Ni meso se ne koristi površno. Nakon pečenja pileta, priča se ne završava ručkom. Kosti i ostaci mesa kuvaju se sa povrćem i začinima kako bi se dobio snažan, domaći pileći bujon. Nakon ceđenja, bujon se zamrzava u manjim porcijama i koristi po potrebi. Na taj način dobija se prirodna osnova za mnogo jela, bez veštačkih dodataka i kupovnih koncentrata.
- Posebno zanimljiv je način na koji se koristi povrće u celini. Rotkvice se, na primer, često prodaju sa zelenim listovima koji se nalaze u mnogim kuhinjama bacaju. U Francuskoj se ti listovi koriste kao sastojak za krem-supe, zajedno sa krompirom, lukom i belim lukom. Kada se sve izblenda dobija lagano, aromatično jelo puno hranljivih materija.
Francuski pristup je jednostavan i logičan: ako je deo biljke jestiv, ima smisla da se iskoristi. Umjesto strogih pravila, postavlja se jedno pitanje – da li je ovo zaista kraj namirnice ili samo njen novi početak? Možda se upravo u tom načinu razmišljanja krije tajna francuske kuhinje: manje bacanja, više kreativnosti i više ukusa u svakodnevnim obrocima.
