Vozio sam se kasno popodne, putujući kroz tišinu koju je samo škripa guma povremeno prekidala. Bilo je nešto neobično u tom trenutku – možda je to bila tišina, možda pomalo oblačno nebo koje je obećavalo kišu, ali kad sam ugledao automobil sa upaljena četiri žmigavca na sred puta, nešto mi je reklo da se zaustavim. Pored njega je stajao muškarac, izgledao je nervozno i nesigurno. Ispod njegove tjeskobe, mogao sam vidjeti i neku vrstu umora. Gledao je kako drugi automobili prolaze, ali niko nije stajao.
Zaustavio sam se i pitao ga treba li mu pomoć. Glas mu je bio nizak, skoro pa umoran. Rekao je da je ostao bez goriva i da ne zna kako će doći do najbliže pumpe. Njegove riječi su bile pomalo otužne, kao da je već bio spreman da odustane od svega, da je pomirio sa sudbinom i da je jednostavno čekao da ga ostave na miru. Tada sam znao da moram učiniti nešto.
Iz gepeka svog auta izvadio sam kanister, napunio njegov automobil gorivom, a on je pokušao da mi ponudi novac kao zahvalnost. Ispričao sam mu da to nije potrebno i rekao da samo nastavi put. Upitao sam ga da pazi na put, jer bilo je kasno i svi smo žurili kući. Zahvalio se nekoliko puta, a zatim me pogledao sa osmijehom i rekao nešto što mi je tada zvučalo kao obična fraza: „Vidjećemo se mi još jednom… obećavam.“
Pomislio sam da su to samo obične riječi zahvalnosti i ništa više. Započeo sam ponovo svoj put, nastavio vožnju sa osjećajem da sam učinio ispravno. Narednih dana nisam ni pomislio na to, dani su prolazili kao i obično. Zaboravio sam na tu kratku, ali značajnu situaciju.
Međutim, nekoliko dana kasnije, dok sam bio kod kuće, začuo sam zvono na vratima. Niko nije najavio svoj dolazak, pa sam iznenađeno otišao do vrata. Kad sam otvorio, pred sobom sam ugledao istog čovjeka. U rukama je držao veliku kutiju i širio osmijeh od uha do uha. Prepoznao sam ga odmah, ali nisam mogao da shvatim zašto je došao.
„Našao sam te pomoću registarskih tablica“, rekao je. Izgleda da je raspitao nekoliko ljudi i saznao moju adresu. Izvinio se što dolazi bez najave, ali se vidjelo da mu je bilo jako važno da mi se zahvali na nečemu što nisam očekivao. Pozvao sam ga unutra, a on je pažljivo spustio kutiju na sto.
Objašnjavao mi je da je, nakon što smo se rastali, stigao kući bez problema, ali da mu je ta pomoć značila više nego što sam mogao zamisliti. Pričao mi je da je tog dana bio na ivici da odustane, umoran od svega, i da mu je moj gest dao novu nadu. Njegove riječi su me iznenadile. Nije to bilo nešto što bih očekivao od neznanca.
Otvorio je kutiju i iz nje izvadio drvenu klupu, jednostavnu, ali savršeno izrađenu. Rekao je da je stolar i da mu je to zanat kojem se ponosi. Spomenuo je kako je radio na klupi danima, pažljivo je slagao svaki komadić drveta, stvarajući nešto što je bilo više od običnog predmeta. To je bilo djelo koje je nosilo dušu. Isprva sam pokušao da odbijem poklon, govoreći da nisam pomogao zato da bih nešto dobio. Međutim, samo se nasmijao i rekao da zna da nisam to učinio zbog toga. Dodao je da neki ljudi ne znaju kako da se zahvale osim djelima.
Iako sam bio pomalo zatečen, pozvao sam ga da sjednemo. Pokušao je da mi objasni da mu je moj gest, onaj trenutni trenutak kada sam stao i pomogao mu, vratio vjeru u ljude. Rekao je da je bio iscrpljen i da je pomislio da ništa nije imalo smisla. Taj trenutak, na putu, mu je dao novu nadu da postoje ljudi spremni da pomognu, čak i kada nema nikakve koristi za sebe.
Dok je govorio, osjetio sam da je ovo mnogo više od obične zahvalnosti. On nije samo ispunio obećanje koje je dao sam sebi, već je pronašao način da vrati dobrotu. Poklonio mi je nešto što je za njega imalo duboko značenje.
Kada je napustio moj dom, okrenuo se još jednom i rekao: „Nikada ne potcjenjuj male pomoći, često su to one najveće.“ Ta rečenica me pratila danima. Razmišljao sam o tome kako samo mala pomoć, kao što je to bila situacija na putu, može promijeniti nečiji svijet.
- Zadnji put sam sjeo na klupu koju mi je donio. Bilo je jednostavna, ali čvrsta, kao što je bio i sam čovjek. Sjetio sam se trenutka kada sam ga sreo, što se sve dogodilo zbog jednog malog, ali značajnog čina pomoći. Niko od nas nije očekivao da će to biti početak nečega značajnijeg. Taj osjećaj da si učinio nešto ispravno je neprocjenjiv. I od tada, uvijek se zaustavim ako vidim nekog u nevolji. Jer nikad ne znaš kome tvoja pomoć može biti najpotrebnija i šta to može pokrenuti.
