U malom, vremenski izmučenom selu, živio je zemljoposjednik po imenu Bartok. Njegova mansarda stajala je visoko na ivici sela, ponosno svjedočeći o njegovom bogatstvu i moći. Bio je to čovjek vođen pohlepom, brojeći svoje bogatstvo kao najdragocjenije blago, nikada ne želeći da se odrekne ni jedne jedine kovanice.
Mjesecima je Bartok angažovao stolare Luku da mu napravi krov kakav nikada nije viđen. Trebao je to biti remek-delo—krov koji neće samo štititi njegovo ogromno imanje od oštrih oluja koje su često pogađale selo, već će takođe stajati kao simbol njegovog bogatstva. Luka, skroman majstor, radio je neumorno danima i noćima, njegove ruke bile su izgrebane od drva i eksera s kojima je radio. nije mario za bogatstvo; njegovo srce kucalo je za umetnost stvaranja.
Napokon, krov je bio gotov. Svaka daska je savršena, svaki spoj utemeljen kao stih fine pesme. Kada je Luka stajao i gledao svoje djelo, osjećao je tih ponos. Bartok, međutim, nije bio zadovoljan. Cijena za rad majstora bila je visoka, a pohlepni zemljoposjednik smatrao je da je prevelika. Bez obzira na kvalitet posla, Bartok je odbio da plati Luki puni iznos na kojem su se dogovorili. „Dobro si uradio, ali ovo je previše za ovaj posao“, rekao je Bartok, sa prezirom u glasu. „Dobit ćeš samo pola, i to je više nego što zaslužuješ.“
Luka, iscrpljen i pod težinom svog rada, molio je za dogovoreni iznos. „Radio sam s pažnjom i poštenjem. Molim vas, tražim pravdu.“ Ali Bartok, hladan i proračunat, otpratio ga je s besprizornim pokretom ruke. „Nećeš dobiti više“, rekao je odlučno, zaključavajući vrata mansarde i ostavljajući Luku da stoji na kiši.
- Noć je pala, olujni oblaci okupili su se nad zemljom. Vetar je počeo da zavija, noseći sa sobom obećanje uništenja. Luka, iako umoran i poražen, nije mogao da zanemari osjećaj koji mu je tinjao u grudima. Znao je da je Bartokova pohlepa zapečatila njegovu sudbinu—pravda će doći, ali ne na način na koji je zemljoposjednik očekivao.
Oluja je stigla s besom. Gromovi su udarali, a kiša je padala u potocima. Vetar je urlio kao zver u lovu. Dok su se seljaci krili u svojim domovima, sigurni od oluje, Bartokova mansarda počela je da se trese.
Krov, koji je Luka tako pažljivo stvorio, počeo je da škripi pod težinom oluje. Poslednji spoj, koji je Bartok odbio da plati, popustio je pod pritiskom. Uz ogroman prasak, krov je eksplodirao, šaljući grede i šindre u vazduh. Oluja je prošla kroz imanje, podigavši krov u nebo i raspršujući njegove delove širom sela.
Ali to nije bilo najgore. Među ruševinama, skriveno u gredama, nalazilo se zlato—Bartokova najvrednija tajna. Njegovo bogatstvo, sakriveno pod slojevima drveta i kamena, sada je bilo otkriveno. Kako su delovi njegovog imanja padali u ulicu, vetar je nosio zlato. Oluja je raspršila Bartokovo bogatstvo na sve strane, po poljima, niz ulice, u domove samih seljana koje je Bartok ignorisao i ugnjetavao.
Nakon oluje, kada je počela da slabi, seljaci su izašli da pregledaju štetu. Pronašli su Bartokovo zlato raspršeno kao lišće, blistajući na kišom natopljenoj zemlji. Neki su bili u iskušenju, ali su razumeli ironiju—ovo zlato nije trebalo da se koristi. Bilo je to posledica čovekove pohlepe. Bilo je to simbol njegovog propasti, bogatstva koje ga je dovelo da tretira druge s prezirom.
Bartok, stojeći među ruševinama svoje nekadašnje ponosne mansarde, mogao je samo da gleda u neverici. Njegovo bogatstvo, raspršeno na vetru, više nije bilo njegovo. Izgubio je sve—ne samo bogatstvo, već i svoje dostojanstvo. Njegovo odbijanje da plati za majstorski rad, arogancija kojom je uskratio Luki ono što mu je bilo obećano, dovela je do njegove propasti.
Luka je, u međuvremenu, stajao u selu, posmatrajući izdaleka. Bio je instrument ove pravde, iako nije tražio. U njegovom srcu nije bilo radosti zbog Bartokove patnje, samo tiho zadovoljstvo što su merila pravde bila izbalansirana. Dao je svoj najbolji rad, iako nije dobio ono što mi je obećano, znao je da poštenje ima vrijednost iznad novca.
Dok su seljaci sakupljali zlato, nisu slavili—bila je to pobeda, da, ali pobeda rođena iz duboke, uznemirujuće istine. Pohlepnost uništava ne samo pohlepne, već sve što dotakne. I na kraju, pravda nije uvek u onome što je oduzeto, već u onome što je dato: poniznost, poštenje i spoznaja da bogatstvo ne može kupiti stvari koje su zaista važne.
- Bartok, slomljen i bez ruku, shvatio je prekasno da je krov, nekada savršen, bio simbol njegove vlastite arogancije. Oluja nije samo otpuhala njegovu mansardu, već i njegovu dušu. I dok je kiša tiho padala, seljaci su se vraćali u svoje domove, njihova srca ispunjena ne zlatom, već tihom mudrošću koju samo nevolja i istina mogu naučiti.
