Priča počinje iznenadnim i uznemirujućim priznanjem sedmogodišnjeg dečaka Liama, koji ocu kaže da je u školi video svoju majku. To bi zvučalo kao obična dečja maštarija da njegova majka nije mrtva već više od godinu dana.
Dečak je opisuje sasvim jasno: plava haljina, osmeh, čak mu je rekla da nikome ne govori i da uskoro dolazi po njega. Kada otac pokuša da ga podseti da je majka „na nebu“, Liam se ne raspravlja, ali ostaje uveren u ono što je video. Njegova zbunjenost i ozbiljnost zadaju ocu dubok nemir.
Te noći otac, sam u dnevnoj sobi dok Liam spava, otvara prašnjavi dosije sa istražnog slučaja smrti svoje supruge Emili. Prvi put nakon mnogo meseci ponovo gleda dokumente: fotografije mesta nesreće, spaljene lične predmete, službene papire. Međutim, shvata nešto što nikada ranije nije primetio — tela zapravo nikada nije video. Postoji DNK potvrda, ali nema obdukcije, nema identifikacije od strane porodice, nema otisaka prstiju. Ta rupa u celom slučaju naglo otvara strašnu mogućnost: šta ako žena koja je stradala nije bila njegova supruga?
- Ovaj nemir ga sledećeg dana tera da uzme slobodan dan i ode sa Liamom u školu. Nakon što ga ostavi, parkira se preko puta i satima posmatra okolinu. Roditelji i deca ulaze, hodnici su živi, sve deluje uobičajeno. A onda, oko pola jedanaest, ugleda ženu. Tamnoplavi kaput, vezana kosa, profil koji mu razbija dah u grudima — to je ona, Emili. Instinktivno istrčava iz kola i pokušava da joj priđe, ali čim stigne do ograde, žene više nema. Ceo dan potom luta oko škole kao očajnik, pokušava diskretno da proviri u učionice, presreće osoblje, raspituje se o novim licima. Svi mu kažu da nema novih zaposlenih.
Kada školu na kraju dana napusti sa Liamom, moli ga da mu pokaže gde je tačno video majku. Dečak ga vodi iza škole, do malog izdvojenog vrta pored ograde. Tamo šapatom priznaje da mu je mama rekla dve stvari: da ga voli — i da ne veruje gospodinu Elisu, direktoru škole. Očeve sumnje se naglo izoštravaju. Direktor Elis je čovek koji je uvek obraćao previše pažnje na Liama, preblag, preprisan, uvek govoreći da će „uvijek biti tu za njega“. Sada to više ne izgleda prijateljski, već jezivo.
Te noći otac uopšte ne spava. Raskopava svaki papir iz dosijea, kritički analizira sve što ranije nije smeo da dovede u pitanje. Postavlja se bolno pitanje: ako je Emili živa, ko je onda imao razloga da lažira njenu smrt i zašto? Sledećeg jutra zove detektiva koji je vodio slučaj i traži da se dosije ponovo otvori. Detektiv ga upozorava da takva sumnja implicira ozbiljnu prevaru i da bi neko morao da je namestio. Sumnja mu se sve više vraća ka direktoru.
Otac narednih dana prati gospodina Elisa. Uočava da direktor često odlazi iz škole ranije i jednog dana odlučuje da ga prati. Put ga vodi do stare, zapuštene kuće na rubu grada. Dok posmatra dvorište iz sive tišine ulica, razmiče zavesu na jednom od prozora i vidi siluetu žene. Njena figura, držanje, način na koji stoji — sve ga momentalno protrese. Srce mu lupa kao da će iskočiti iz grudi. To je ona. Emili. Žena za koju je verovao da je mrtva, žena koju je sahranio samo na papiru, stoji živa u kući čoveka kome je verovao.
U tom trenutku, priča za njega više nije misterija nego opasnost koja se tek otkriva.
