Došla sam u bolnicu na rutinski pregled trudnoće, misleći da će to biti još jedan običan dan. Hodnik je bio tih, samo zvuk aparata i povremeni glasovi sestara razbijali su tišinu. Prolazila sam pored jedne zatvorene sobe kada sam čula poznat glas — moj muž.
Glas mu je bio smiren, ali napet, kao da nešto govori što nikako ne želi da iko čuje. Prišla sam bliže, misleći da je možda došao da me sačeka, ali ubrzo sam čula i drugi glas — glas svoje svekrve. I odmah sam osjetila onu nelagodnu jezu koja mi je svako toliko bila prisutna kad su njih dvoje nešto šaptali iza mojih leđa.
Zastala sam ispred vrata, već spremna da zakucam, ali onda sam čula muža kako izgovara rečenicu koja mi je doslovno slomila srce. „Mama, ne smije ovo da sazna. Ne sada. Ne dok je trudna.“ Srce mi je počelo brzo kucati. Koljena su mi se tresla, a stomak se stezao, kao da me upozorava na udar koji dolazi. Svekrvin glas bio je oštar, hladan. „Prekasno je da se krije, sine. Istina mora izaći prije ili kasnije.
A bolje je da je spremna, nego da je jednog dana slomi.“ Moj muž je duboko uzdahnuo, kao neko tko nosi težak teret. „Ne razumiješ, mama. Ako joj kažem sada, dok se bori sa svim tim hormonima i stresom, mogla bi poludjeti. Mogla bi da ode. Mogla bi da mi nikada ne oprosti.“
Tada nisam mogla više da izdržim. Lagano sam otvorila vrata i zakoračila unutra. Njihova lica su se promijenila. Muž je problijedio, a svekrva je bila ukočena kao kamen. Pitala sam, tiho, ali glasom koji je nosio svu moju unutrašnju paniku: „Šta krijete od mene?“ Moj muž je odmah prišao, podigao ruke kao da pokušava smiriti napad panike. „Ljubavi, molim te, sjedni. Nije nešto što… nije nešto što treba da te uplaši.“ Ali ton u njegovom glasu govorio je suprotno.
- Svekrva je okrenula pogled prema meni polako, kao da procjenjuje moju snagu. „Možda je sada ipak vrijeme“, rekla je hladno. Moj muž je odmahnuo glavom. „Ne sada!“ ali bilo je prekasno. Istina je već bila tu. „Recite mi odmah“, rekla sam, osjećajući kako mi se stomak steže, kao da i beba pokušava da mi kaže nešto. Moj muž je duboko udahnuo i pogledao u pod. „Bio sam na pregledu prije dvije sedmice. Ne zbog sebe… nego zbog bebe.“ Srce mi je stalo. „Šta je s bebom?!“ viknula sam, glasom koji je odjeknuo cijelom sobom.
„Nije beba… ti si“, rekao je. Zastala sam, zbunjena. „Ja?“ Svekrva je tada uzela riječ, kao da želi da preuzme kontrolu. „Doktori su pronašli nešto u tvojim nalazima. Nešto što nisi smjela saznati dok te ne pripreme.“
Ispod tih riječi osjećala sam kako mi se svijet ruši, ali nisam smjela stati. „Šta su pronašli?“ pitala sam, iako me bilo strah odgovora. Moj muž je polako izvadio papir iz džepa i pružio mi ga. Njegove ruke su drhtale. Gledala sam u papir, ali nisam odmah razumjela medicinske termine. On je tiho rekao: „Pronašli su cistu. Veliku. Ona je opasna ako se ne ukloni.“ Automatski sam stavila ruku na stomak, a on je brzo rekao: „Nije opasna za bebu. Ali…“ i tu je zastao. Suze su mu počele kliziti niz lice. „Opasna je za tebe.“
Soba je bila puna tišine, a ja nisam znala kako da dišem. „Šta to znači?“ pitala sam jedva čujno. Svekrva je duboko udahnula i rekla: „Ako se hitno ne ukloni, može izazvati komplikacije. Jako opasne. Ali ako je uklone sada, postoji šansa da izgubiš bebu.“
Tlo pod nogama mi se raspalo. „Zašto mi niste rekli odmah?“ pitala sam kroz suze. Moj muž je pao na koljena ispred mene, suznih očiju. „Zato što ne mogu da te izgubim! Ne mogu da te stavim u situaciju da biraš između sebe i našeg djeteta. To… to niko ne može da traži od tebe.“
Svekrva je, sada puno tiše, rekla: „Zato smo htjeli da doktori prvo procijene sve opcije. Neko mora ostati jak za vas dvoje.“
Osjetila sam kako mi tijelo drhti, ali sam polako spustila ruke na njegove ramena. „Ovo nije odluka koju ti treba da nosiš sam“, rekla sam. „Ja sam majka. Ja odlučujem.“
On je podigao pogled prema meni, oči crvene, uplašene, ali pune ljubavi. „Ne želim da umreš. Izabrao bih tebe hiljadu puta.“ Te riječi su me povukle, ali u tom trenutku sam znala što moram učiniti. Spustila sam ruke na stomak, zatvorila oči i osjetila mali bebin pokret, kao da on traži odgovor.
Otvorila sam oči i pogledala muža. „Borimo se“, rekla sam. „I za mene i za bebu. Ne biram jedno. Biram nas.“ Moj muž je zaplakao od olakšanja, a svekrva je prvi put spustila pogled. Našla sam snagu u sebi koju nisam znala da imam. Ovaj put, život je bio moj izbor, a ja nisam namjeravala da se povučem.
