U današnjem članku vam govorimo o životu jednog poznatog pjevača , koji će ostati upamćen po svojoj skromnosti i umjetnosti.
Bio je to poslednji čin jedne životne priče punog javnog sjaja i privatnih borbi. Govorimo o Zoran Kalezić, narodnom pevaču koji je, kako se navodi, poslednje dane života proveo suočavajući se sa teškom bolešću — i koji je, umesto da koristi sve medicinske opcije, izabrao drugačiji put.
Kalezić je rođen kao perspektivan pevač u jugoslovenskom prostoru, i tokom karijere ostavio je trag kroz narodne i zabavne melodije. Kako članak navodi, suočen je sa dijagnozom raka pluća, a pritom je odbio standardne medicinske terapije – operaciju, hemioterapiju i zračenje. On je verovao da je ključ njegove borbe – ljubav koju je primao, vera u sebe i odlučnost da neće biti poražen bolešću.
Ovaj podatak možda zvuči hrabro i drugačije od ustaljenih očekivanja – u trenutku kada mnogi pacijenti i njihovi bližnji traže sve što medicina može da pruži, on je izabrao alternativni put. Članak kaže da je „vodio opaku bitku“, ali da je istovremeno ostao dostojanstven do kraja.
Tokom tog perioda njegova životna partnerka bila je Irena (Kalezić partnerica) — žena koju je kasno upoznao, ali koja mu je bila veran oslonac. Vjenčali su se kada je on imao 67 godina, a ona 53. Njihova povezanost, prema izvorima, bila je temelj na kojem je stajao u trenucima kada se suočavao s bolešću.
Kroz ceo život je Kalezić negovao vezu i sa starijim kolegama i legendama narodne muzike. Navodno je imao posebno blizak odnos sa Toma Zdravković, koji je bio i njegov kum. ) Ali ono što je posebno ostavilo trag jeste – njegova posveta najpoznatijoj među narodnim pevačicama: Silvani Armenulić.
- Kako se navodi, jedna od njegovih najpoznatijih pesama bila je upravo posveta Silvani. Pesma se zove „Onoj ženi koje više nema“ i ona je nastala «iznutra, iz osećaja koji su ga povezivali sa prošlošću i ljudima koji su je činili». Time je on na simboličan način odao priznanje i poštovanje Silvani Armenulić — pevačici čiji je uticaj na narodnu muziku regionalno ostao neizbrisiv.
Uprkos javnoj slici uspeha i posvećenosti muzici, Kalezić je poslednje godine proveo mirno – „živeo i lečio se od penzije“ kako naslov kaže. To implicira da je vreme kada je aktivno nastupao i bio u fokusu publike bilo iza njega, dok je u vreme bolesti primarno oslanjao na mir i podršku bližnjih.
Kada je napustio ovaj svet – u 73. godini života, 4. januara – ostavio je prazninu u muzičkom prostoru, ali i emotivne tragove. Njegov oproštaj, ceremonija sahrane, protekao je pod neobičnim i pomalo bolnim okolnostima: na ikonografiji i u novinarskim izveštajima stoji da su na sahranu došli svi osim njegovog rođenog sina.
Sin, po imenu Filip Kalezić, živi i radi u Čikagu, SAD. Kako se navodi, želeo je da prisustvuje sahrani ali ga obaveze i udaljenost sprečile da to učini. Iako nije bio fizički prisutan, Filip je na svom Facebook profilu objavio emotivnu poruku zahvalnosti ocu – da je bio uz njega i kao roditelj i kao umetnik.
Ova priča otkriva više slojeva nego što se na prvi pogled vidi: uspeh i slavu, ali i bolest i povlačenje iz javnog života; umetničku posvećenost i porodične emotivne komplikacije; želju za ostankom među svojim ljudima, ali i razdvojenost koja je neizbežna u savremenim okolnostima.
Karijera Zorana Kalezića bila je ispisana narodno-zabavnim žanrom, ali intimno ispunjena zahvalnošću i poštovanjem prema starijim pevačima. Njegova pesma — posveta Silvani — pokazuje da nije bio samo izvođač melodija, već neko ko je razumeo i vrednovao muzičku tradiciju. U trenutku kada je odabrao mir i penziju, pokazao je da i izvan reflektora može da se živi dostojanstveno.
Međutim, sahrana na kojoj je prisustvovao skoro ceo muzički svet, ali ne i njegov sin – podvlači koliko su javni i privatni život često razdvojeni. U savremenom svetu gde je udaljenost, emigracija i poslovni angažman norma, to je bolna realnost: čovek koji je davao svoja osećanja na sceni, ali u stvarnom životu nije uvek ostvarivao željenu bliskost.
Za kraj, ostaje utisak da je Zoran Kalezić ne samo ostavio muziku iza sebe, nego i priču o čoveku koji je znao kada je vreme da stane, da se povuče i preda miru – ali i da prizna gde je potrebna zahvalnost i gde treba obraćanje poštovanju. Njegov život, baš kao i njegova posveta Silvani Armenulić, govori o spoju umetnosti i života — ali i o tome da ponekad nije dovoljno biti na sceni: ostati autentičan i dostojanstven u svim fazama života možda je najveći uspeh.
