Danas vam donosimo ispovjest čovjeka koji je doživio klinički smrt, i koji tvrdi da je nešto tamo vidio , ali nije smio nikome da kaže čak 17.godina. Sada je odlučio da podijeli ono što je vidio.
Postoje priče koje uzdrmaju svako ko ih čuje, jer diraju ono najdublje u nama – pitanje života i smrti. Jedna takva priča dolazi od Vladimira, čoveka koji tvrdi da je doživeo kliničku smrt i da je video nešto što mu je zauvek promenilo pogled na svet. Godinama je ćutao, plašeći se podsmeha i nerazumevanja, ali danas je odlučio da ispriča ono što je doživeo “s one strane”.
Vladimir je pre sedamnaest godina doživeo težak srčani udar. Lekari su se borili za njegov život, ali u jednom trenutku njegovo srce je prestalo da kuca. Zvanično, bio je klinički mrtav skoro četiri minuta. “U tom trenutku nisam osećao bol, nisam imao svest o telu. Osetio sam samo neopisiv mir, kao da sam zaspao u nekom beskrajnom svetlu,” priča on.
Kaže da je iznenada osetio kako lebdi iznad sopstvenog tela i gleda lekare kako ga pokušavaju oživeti. “Video sam sebe na stolu, čuo sam svaki njihov razgovor. Jedna doktorka je rekla da nema više pulsa. Hteo sam da im viknem da sam tu, da ne odustaju, ali nisam imao glas. Samo sam posmatrao.”
Nakon toga, Vladimir opisuje da se našao u prostoru koji nije mogao da objasni rečima. “Sve je bilo obasjano blagim, toplim svetlom. Nije to bilo obično svetlo, nego kao energija koja te privlači i smiruje. Osetio sam ljubav koju nijedan čovek ne može da pruži. I onda sam ugledao figure koje su mi bile poznate – svog dedu, majku i još neke drage ljude koji su umrli pre mnogo godina. Svi su mi se smešili. Nisam imao osećaj straha, samo mir i toplinu.”
Kaže da mu je u tom trenutku delovalo da sve razume – smisao života, postojanje, patnju i sreću. “U tom svetu nema reči, nema vremena. Sve je jasno, sve ima smisao. Znao sam da nisam sanjao, jer osećaj stvarnosti tamo je bio mnogo jači nego ovde.”
Ipak, u jednom trenutku, Vladimir tvrdi da je čuo glas koji mu je rekao: “Još nije tvoje vreme. Vrati se.” Odmah zatim osetio je kao da pada unazad i da se ponovo vraća u telo. Sledeće što je čuo bila je doktorka koja je vikala: “Imamo puls!”
Buđenje nije bilo lako. “Kada sam otvorio oči, nisam znao gde sam. Bio sam iscrpljen, ali duboko u sebi sam znao da sam se vratio s nečega što je stvarnije od života.”
Narednih godina, Vladimir nije smeo nikome da ispriča šta se dogodilo. “Ljudi bi mislili da sam poludeo. Nisam želeo da me smatraju fanatikom. Ali to iskustvo me je potpuno promenilo. Više se ne bojim smrti. Shvatio sam da ona nije kraj, već prelazak u nešto što um ne može da pojmi.”
Danas Vladimir živi mirnije nego ikada. Kaže da više ceni male stvari, da se ne nervira zbog svakodnevnih problema i da svakome želi da poruči da život ima dublji smisao. “Smrt nije ono što mislimo. Tamo nema tame, nema bola. Samo svetlost, ljubav i istina.”
Njegovu priču neki doživljavaju kao duhovno iskustvo, dok je drugi odbacuju kao halucinaciju izazvanu nedostatkom kiseonika u mozgu tokom kliničke smrti. Ipak, Vladimir ne traži da mu veruju. “Znam šta sam video i osetio. To iskustvo je bilo stvarnije od svega što sam doživeo u životu. Čovek ne može izmisliti taj osećaj – mir koji obuhvati svaku poru tvog bića.”
Sedamnaest godina kasnije, kaže da se konačno oslobodio straha i odlučio da govori. “Možda će neko u mojoj priči pronaći utehu. Ako sam ja video ono što sam video, onda smrt nije kraj, već povratak domu.”
Njegove reči i danas izazivaju jezu i divljenje, jer koliko god nauka napredovala, misterija smrti i onoga što dolazi posle nje ostaje jedno od najvećih pitanja čovječanstva. Vladimir veruje da je dobio priliku da dotakne tajnu, i da je se – barem na trenutak – setio.
