U narodu možemo često čti izraz „neverni Toma“, to se tako kaže obično kada neko sumnja u nešto što svi drugi smatraju da je istina.
Međutim, malo ko zna da ova izreka potiče iz Biblije i da je priča o „nevernom Tomi“ mnogo dublja i poučnija nego što izgleda na prvi pogled.
Iza te kratke rečenice krije se poruka o veri, sumnji, i ljudskoj potrebi da vidi i opipa kako bi poverovala.
Toma, poznat i kao apostol Toma, bio je jedan od dvanaestorice učenika Isusa Hrista. Bio je iskren, praktičan i pomalo sumnjičav čovek. Njegova priča postala je poznata nakon događaja koji su se odigrali posle Isusovog vaskrsenja. Kada se Hristos prvi put pojavio svojim učenicima, Toma nije bio prisutan. Kada su mu ostali apostoli rekli da su videli uskrslog Isusa, on im jednostavno nije poverovao. Rekao je čuvenu rečenicu: „Dok ne vidim rane od eksera na njegovim rukama i ne stavim prst u ranu od koplja, neću verovati.“
I upravo zbog te rečenice, Toma je kroz vekove dobio nadimak „neverni“. Međutim, ta njegova sumnja nije bila zla. Naprotiv, ona je bila ljudska i duboko iskrena. Toma nije odbacivao veru, on je tražio dokaz, želeo je istinu, a ne slepo verovanje. Kada se Isus drugi put pojavio, posebno zbog njega, i rekao mu da priđe i dotakne njegove rane, Toma je kleknuo i uzviknuo: *„Gospod moj i Bog moj!“ Njegova sumnja se tada pretvorila u najdublju veru.
Zbog toga, mnogi teolozi danas ističu da Toma nije „neverni“, nego „oprezni vernik“. Bio je onaj koji nije želeo da poveruje u nešto samo zato što mu je neko rekao, već je tražio lično iskustvo. Upravo zato se smatra da Toma nikome ne prašta *neiskrenost*. On ne može da prihvati laž, pretvaranje i slepu poslušnost. Za njega je istina bila iznad svega.
U narodu se, međutim, izraz „neverni Toma“ koristi za osobu koja u sve sumnja — za one koji ne veruju dok ne vide. Ali u suštini, takvi ljudi nisu bez vere. Oni jednostavno žele da budu sigurni. A tu se, kažu mnogi sveštenici, krije i pouka za sve nas: vera nije slepo prihvatanje, već put koji prolazimo između sumnje i spoznaje.
Zanimljivo je da se i danas mnogi Srbi prepoznaju u toj priči. Često kažemo da „dok ne vidimo, ne verujemo“. Kada neko priča o čudu, uspehu ili nekoj srećnoj priči, većina će reći: „Ma, dok ne vidim svojim očima, ne verujem.“
Upravo to je „tomina osobina“ koja se prenela kroz vekove. Ipak, ono što je Isus rekao Tomi tada, i što i danas odjekuje kao važna poruka, jeste: „Blaženi su oni koji ne vide, a veruju.“
Drugim rečima, verovati i kada nemaš dokaza, imati poverenja u dobro, u Boga, u čoveka — to je snaga prave vere. Toma je postao simbol svih onih koji sumnjaju, ali na kraju pronađu veru kroz svoje lično iskustvo.
Veruje se da apostol Toma nikome ne prašta *licemerje i površnost*. Njegova najveća osobina bila je iskrenost. Kada voli — voli iskreno, kada sumnja — to otvoreno pokazuje. I možda je baš zato narod kroz vekove u njemu prepoznao deo sebe. Jer svi mi, barem ponekad, budemo „neverni Tome“ — tražimo dokaz, tražimo znak, umesto da jednostavno verujemo.
Ipak, priča o njemu ne završava sumnjom. Prema predanju, Toma je otišao u Indiju, gde je propovedao hrišćanstvo i tamo bio mučen i ubijen zbog svoje vere. Umro je kao vernik, a ne kao sumnjalica. Zato, sledeći put kada nekome kažete da je „neverni Toma“, setite se da je on zapravo bio čovek koji je kroz sumnju pronašao najdublju veru — i da upravo u toj iskrenosti leži njegova najveća snaga.
