Ispovjesti na društvenim mrežama uživaju veliku popularnost u posljednje vrijeme. amanogi ljudi odluče da svoje životne situacije podijele sa ostatkom svijeta.
Moram priznati da moj suprug na posao odlazi oko 7 sati ujutro, dok ja inače ne ustajem iz kreveta do 9-10 sati. To je naša svakodnevna rutina već godinama i, iako na prvi pogled može izgledati neobično ili čak neusklađeno, zapravo smo pronašli način da ta različita vremena buđenja funkcionišu u našoj zajednici i braku. Svako domaćinstvo ima svoje navike, a ono što nekome djeluje čudno, za drugoga je sasvim prirodno.
Moj suprug je tipična ranoranioc. Već oko šest sati ujutro on se budi, sprema i polako kreće ka poslu. Njegov dan počinje vrlo aktivno, a često uspije da obavi i sitne kućne obaveze prije nego što izađe iz stana. S druge strane, ja sam više večernji tip. Moj organizam najbolje funkcioniše u kasnim satima, pa zato i nemam potrebu da ustajem rano. Kada on odlazi, ja tek ulazim u najdublji san, što znači da mi tijelo tada traži još nekoliko sati odmora.
Na početku braka, priznajem, imala sam osjećaj da možda griješim što toliko spavam dok on već vrijedno radi. U društvu se često gleda s određenom dozom osude na žene koje ustaju kasnije od svojih muževa, kao da je obavezno da svi prate isti ritam dana. Međutim, s vremenom sam shvatila da je najvažnije ono što funkcioniše za nas dvoje, a ne ono što drugi misle. Ako sam ja odmorna, raspoložena i spremna da obavljam sve što me čeka tokom dana, onda nema razloga da se osjećam krivom zbog tog kasnijeg ustajanja.
U stvari, razlike u našem ritmu donijele su i neke prednosti. Moj suprug, dok se sprema i pije svoju jutarnju kafu, ima svojih pola sata mira i tišine. Kaže da mu to pomaže da sabere misli, isplanira dan i u miru krene ka poslu. Ja mu u tome ne smetam jer spavam, a njemu taj prostor znači više nego što sam mogla zamisliti. S druge strane, ja uživam u svom miru kada se probudim oko devet ili deset, kada je kuća već tiha, a ja imam dovoljno energije da lagano započnem svoj dan.
Ono što je važno naglasiti jeste da naš raspored ne znači da sam ja manje vrijedna ili da doprinosim manje u našem domaćinstvu. Moj radni dan samo počinje kasnije i traje do večernjih sati. Dok on već odmaruje pred televizorom oko devet uveče, ja tada često završavam svoje zadatke, bilo da se radi o kućnim obavezama, pisanju, planiranju ili nečemu drugom. Naša energija se raspoređuje na različite periode dana, ali rezultat je isti – kuća funkcioniše, obaveze su podijeljene i oboje doprinosimo koliko možemo.
Nerijetko se susrećemo s pitanjem kako to utiče na naš brak. Iskreno, ne vidim nikakvu prepreku. Ključ je u tome što poštujemo jedno drugo i prihvatamo različitosti. Da, on je budan mnogo ranije, a ja kasnije, ali važno je da se tokom dana i večeri sretnemo u zajedničkim trenucima. Zajednički ručak ili večera, šetnja ili razgovor prije spavanja – to su trenuci koji održavaju naš odnos. Ritam spavanja ne može narušiti bliskost ako postoji ljubav, pažnja i razumijevanje.
Naučila sam i da se ne mjerimo po tome ko je “vrijedniji”. Vrijednost se ne ogleda u tome ko ustaje ranije, nego u tome kako provodimo sate kada smo budni. Moj suprug je fokusiran i produktivan ujutro, a ja sam možda najkreativnija uveče. Upravo ta različitost daje ravnotežu našoj svakodnevici. On donosi energiju s početka dana, a ja donosim smirenost na njegovom kraju.
Zbog svega toga, danas više nemam potrebu da se pravdam niti da objašnjavam zašto spavam do devet ili deset. Moj suprug odlazi na posao u sedam, ja ustajem kasnije, ali oboje znamo da to nije prepreka za skladan život. Naprotiv, to je dokaz da brak ne mora izgledati prema nekoj unaprijed zadatoj šablonskoj slici. Svako domaćinstvo ima pravo na svoje ritmove, navike i načine funkcionisanja.
Na kraju, jedino što je važno jeste da smo oboje zadovoljni, da se podržavamo i da prihvatamo jedno drugo baš onakvi kakvi jesmo – on ranoranioc, ja noćna ptica.
