Na padinama Golije, gde zima zna da traje i po pola godine, a sneg često prekrije sve puteve, živi priča o Dušku i njegovoj supruzi, koju meštani nazivaju najlepšom albanskom mladom u selu.
Njihova ljubavna sudbina započela je neočekivano, a nastavila se u skromnim uslovima, daleko od gradske vreve i udobnosti modernog života.
Duško je bio tih, vredan čovek, poznat po tome što nikada nije bežao od posla. Upoznali su se slučajno, preko rodbine, i već nakon nekoliko meseci odlučili da se venčaju. Njegova mlada, tada devojka od tek dvadesetak godina, u selo je donela vedrinu i lepotu o kojoj se pričalo kilometrima unaokolo. Njihovo venčanje bilo je skromno, ali puno pesme, igre i nade u bolju budućnost.
Međutim, život u planini ne prašta lako. Duško i njegova supruga nastanili su se u staroj, trošnoj kući koja nije imala ni vodu, ni kupatilo. Kišnica se skupljala u buradima, a za kupanje su se snalazili koliko su mogli. Uprkos svemu, njih dvoje su iz dana u dan gradili svoj život, oslanjajući se na ljubav i veru da će im se trud kad-tad isplatiti.
U godinama koje su dolazile, njihova porodica se širila. Najpre je stigla prva ćerka, a zatim i druga. Meštani su se često šalili da će Duško postati otac čitavog razreda devojčica. Na kraju, njegova supruga rodila je ukupno pet ćerki. Iako su živeli skromno, deca su rasla u ljubavi, poštovanju i zajedništvu. Najlepša albanska mlada iz priče postala je majka pet princeza koje su uprkos siromaštvu odrastale uz vredne ruke svojih roditelja.
Ipak, godine su prolazile, a život u trošnoj kući počeo je da uzima danak. Zime bez grejanja, leta bez vode, a neprekidna borba za osnovne stvari umarala je čitavu porodicu. Duško se trudio da popravi krov koji je prokišnjavao, da nabavi ogrev i da svojoj deci obezbedi bar minimum. Njegova supruga, iako uvek nasmejana, nosila je teret života u planini.
U jednom trenutku činilo se da će se priča završiti tu – da će njihova deca otići iz sela čim porastu, a da će Duško i njegova žena dočekati starost u trošnoj kući bez osnovnih uslova. Međutim, tada je došao obrt. Njihove ćerke, koje su odrasle u oskudici, odlučile su da zajedničkim snagama promene život svojih roditelja.
Najstarija je počela da radi u gradu i slala novac, druga se udala i pomagala koliko je mogla, treća i četvrta su nastavile školovanje i znale da će jednog dana uspeti. Kada su se udružile, odlučile su da svojim roditeljima podignu novu kuću – malu, ali toplu i uređenu. Vesti o tome brzo su se proširile selom, a meštani su s ponosom gledali kako deca vraćaju dug roditeljima koji su im pružili ljubav, iako nisu imali materijalno bogatstvo.
Danas, na istim padinama Golije, više ne stoji trošna kuća. Umesto nje, podignuta je nova, čvrsta i svetla kuća sa vodom, kupatilom i svim onim što je porodici nedostajalo decenijama. Duško i njegova supruga žive mirnije, a njihove ćerke dolaze često, donoseći radost i smeh. Najlepša albanska mlada, koja je nekada ušla u skromni dom sa snovima i nadom, sada može s ponosom da gleda kako je njen život, iako težak, dobio srećan epilog.
Njihova priča je dokaz da ljubav i upornost mogu da pobede i najteže uslove. Da se odricanja roditelja kad-tad vrate kroz zahvalnost dece. I da tamo gde postoji snaga porodice, nikakva planinska hladnoća, nemaština ni trošna kuća ne mogu da unište toplinu doma.
U očima Duška i njegove supruge, danas se vidi spokoj – spokoj ljudi koji su, uprkos svemu, uspeli da sačuvaju ono najvažnije: ljubav, porodicu i dostojanstvo.
