Haris Džinović, pevač čije su pesme oblikovale mladosti, ljubavi i tuge miliona ljudi širom Balkana, i dalje ostaje jedna od najomiljenijih muzičkih figura regiona. U danasnjem clanku procitajte njegov interesantan odgovor na pitanje,…. saznajte više u nastavku ….
Njegov glas i specifičan stil pretvorili su ga u legendu još pre nekoliko decenija, a melodije koje je otpevao ostaju večni evergrini koje publika peva na svadbama, proslavama i koncertima. Uprkos dugoj i bogatoj karijeri, pitanje njegovog nacionalnog identiteta često je bilo ono što je intrigiralo javnost. Da li se oseća kao Bošnjak, ili kao Srbin?
- Na jedno od najdirektnijih pitanja o svom poreklu i identitetu, koje mu je postavljeno tokom nedavnog intervjua, Haris je odgovorio potpuno smireno i iskreno, bez ikakve potrebe da se opravdava ili traži reči koje bi bile politički korektne. Njegov odgovor bio je kratak, ali snažan: „Ja sam Haris Džinović. Nikada nisam delio ljude po nacijama, niti ću to ikada raditi. Važno je kakav si čovek, a ne šta piše u tvojoj ličnoj karti.“ Tih nekoliko rečenica dovoljno je da objasni čitavu njegovu filozofiju života i rada.
Reakcije na ovakav stav bile su burne i podeljene, ali većinski pozitivne. Mnogi su istakli da je u regionu, gde su podele i dalje snažno prisutne, upravo ovakav glas razuma potreban. Fanovi su na društvenim mrežama masovno podržali pevača, naglašavajući da on kroz svoju muziku i karijeru već decenijama pokazuje da umetnost ne poznaje granice. Ljudi su pisali da se njegove pesme pevaju jednako glasno u Sarajevu i Beogradu, u Zagrebu i Podgorici, i da baš zato on ima pravo da kaže da mu je muzika jedina nacija.
Bilo je i onih koji su smatrali da je njegov odgovor previše neutralan, da se zapravo krije iza univerzalnih rečenica kako bi izbegao kritike ili osude. No, sam Haris je ostao dosledan sebi i jasno naglasio da ga nikada nisu zanimale etikete. Njegov identitet je njegova privatna stvar, a ono što je birao da deli sa ljudima jeste muzika. Rekao je da je on umetnik, a ne političar, i da mu nije posao da zauzima strane, već da pesmom okuplja ljude.
- Njegova dugogodišnja karijera zapravo je najbolji dokaz da živi ono što govori. Njegove pesme odavno su prešle sve granice i postale deo kolektivnog sećanja celog Balkana. „I tebe sam sit kafano“, „Pusti me da živim“ i mnoge druge numere nisu samo hitovi – one su deo tradicije i života običnih ljudi. Haris peva na koncertima u različitim državama, pred publikom različitih jezika i vera, ali svuda ga dočekuju jednako – kao svog. Upravo ta univerzalnost njegovih pesama i stavova čini ga posebnim.
Možda je i tajna njegove dugovečne popularnosti upravo u toj jednostavnosti i ljudskosti. Dok su mnogi pokušavali da steknu status nacionalnih simbola, Haris je ostao veran sebi i muzici. Njegova poruka nije nikada bila politička, već emotivna. Nije želeo da nosi zastavu jedne strane, već da kroz pesmu prenese ono što je univerzalno – ljubav, tugu, sreću, bol. Ljudi to osećaju i zato ga jednako vole svuda.
U vremenu kada su podele često glasnije od poruka zajedništva, njegov odgovor je došao kao osvežavajuća poruka normalnosti. Nije se upuštao u polemike, niti pokušavao da se opravda. Jednostavno je rekao ono što jeste, a to je možda najveća hrabrost u današnjem vremenu – ostati čovek i umetnik, a ne dozvoliti da te oblikuju tuđe očekivane etikete.
- I dok se rasprave nastavljaju, jedno je sigurno: Haris Džinović je ostavio poruku koja će se dugo pamtiti. On je još jednom pokazao da je umetnik koji pripada svima i da njegova muzika, mnogo više nego bilo koja reč, govori o njegovom identitetu. Možda je upravo zato rekao ono što zapravo oseća većina njegovih obožavalaca: „Ja sam Haris Džinović, a muzika je moja jedina nacija.
