U romskim zajednicama, vekovima su postojala nepisana pravila i običaji koji su oblikovali život muškaraca i žena. Danas Vam donosimo jedan jako intereantaan saznajte više u nastavku …..
- Jedan od najzanimljivijih i najneobičnijih odnosi se na moć koju je imala ženska suknja – običan komad odeće koji je u sebi nosio slojevito značenje. Ona je bila simbol čistoće, ali i nečistoće, znak pokornosti, ali i oružje kojim su žene vraćale udarac nevernim muževima.
Prema verovanju, sve što se kod žene nalazi ispod struka smatralo se ritualno nečistim. Zato su udate Romkinje morale da nose više sukanja, ponekad i po pet slojeva, dok je kecelja – tzv. ketrinci – predstavljala završni, zaštitni deo. Suknja je, dakle, bila mnogo više od odeće: označavala je granicu između „čistog“ i „nečistog“, a svako narušavanje tog balansa smatralo se velikom uvredom.
- Taj strogi sistem uticao je i na svakodnevne navike. Ako bi donja suknja, smatrana najnečistijom, dotakla hranu ili posudu, sve se bacalo jer je postajalo nepovratno oskrnavljeno. Romi su zbog toga razvili posebnu pažnju – na primer, vodu su uvek nosili na glavi, upravo da bi izbegli rizik da suknja dodirne kantu.
Ali, kroz vreme, ono što je izgledalo kao ograničenje postalo je žensko oružje. U patrijarhalnom svetu, gde su preljube žena bile strogo kažnjavane, često i smrću, a muške prevare prolazile skoro bez posledica, Romkinje su smislile način da uspostave ravnotežu. Taj način bila je kazna suknjom.
Ako bi žena otkrila muževljevu neveru, imala je pravo da mu prebaci svoju suknju preko glave. Taj čin nazivao se „skrvljenje muža“. Bio je to trenutak u kome se muškarac javno i nepovratno sramotio. Po običajima, on je postajao zauvek ritualno nečist, a njegova čast uništena. Štaviše, nijedan ritual, pokajanje niti darovi nisu mogli da „operu“ tu sramotu. Muškarac je ostajao obeležen do kraja života.
- Važno je naglasiti da se ovaj čin nije posmatrao kao privatna osveta. Naprotiv, cela zajednica ga je priznavala kao legitimnu kaznu. Čak je i muževa porodica morala da prihvati odluku žene i posledice koje je kazna nosila. Time je društvo priznalo ženama određenu vrstu moći – pravo da simbolički osramote i kazne muža koji je izneverio bračni zavet.
Etnolozi i istraživači poput Vitalija Ponomarenkova ili N.G. Demetera zapisivali su da ovaj običaj nije bio izraz ženske dominacije, već mehanizam koji je ženama obezbeđivao makar minimum zaštite u okviru surovog patrijarhalnog sistema. One nisu imale pravo da traže razvod, niti da muža kazne fizički, ali su kroz suknju posedovale moć koju niko nije mogao da ospori.
- Ova praksa jasno pokazuje dvosmislenost tabua. Suknja je istovremeno bila simbol ograničenja – stalni podsetnik na žensku „nečistoću“ – i simbol otpora. Ona je ženama omogućavala da povrate dostojanstvo i da muževima stave do znanja da njihova prevara neće proći bez posledica.
Iako se danas ovakvi običaji gotovo nigde ne praktikuju, priče o njima ostale su deo kolektivnog pamćenja. Savremene Romkinje više ne nose višeslojne suknje niti ih tretiraju na isti način, ali u sećanju i pričama starijih i dalje živi uspomena na vreme kada je običan komad tkanine mogao da uništi mušku čast.
Priča o kazni suknjom nas podseća da i u najstrožim okvirima tradicije žene umeju da pronađu put do slobode i pravde. Ona pokazuje da snaga ne mora da se meri fizičkom silom – ponekad je dovoljna simbolika, zajedničko priznanje i moć srama.
- Na taj način, romska suknja je prevazišla ulogu odeće. Postala je simbol mudrosti, pronicljivosti i unutrašnje snage žena, dokaz da i u najtežim okolnostima postoji način da slabost postane oružje.
